После доста разматрања, решили смо да идемо у Берлин на светско првенство у скејтбордингу. Уфатила ме мало фрка пред пут, јер сам имао доста ствари да испланирам и урадим пред сам полазак јер нисам планирао баш. Прва и најбитнија ствар је била да отерам ауто у сервис да променим уље и филтере, а затим и пумпу за бензин, јер је ауто трокирао у неким моментима. Исто тако ми и лежај у точку пробрујао, па успут видех да је и кугла дотрајала и још којекакви делови, па на крају све замених и пукох много новца, но добро. Собзиром на дужину пута до наше коначне дестинације, нисам смео да ризикујем што се превозног средства тиче, а и путника.

Састали смо се  Србин, Божа и ја испред Кобазз продавнице око 19ч где смо имали мини испраћај од осталих скејтера. Њих двојица су се наравно возили испред Храма Светог Саве до тад, јер су изгорели од узбуђења. Након паковања на брзину, кренусмо по Миланчета, који нас је већ увелико бомбардовао порукама где смо и када планирамо да га покупимо. Око 21ч након што смо се препаковали да нам пут буде удобнији, кренусмо сви лагано ка аутопуту Е75. На путу смо наишли на огромну продавницу мешовите робе коју нећу именовати. Купили неке грицкалице итд, а ја калорифер за сома динара. Док су се остали смејали, ја сам мудро ћутао.

Званични полазак се догодио тачно у 22ч кад смо изашли на аутопут. Углавном је било јако досадно у путу. Миланче и Србин су се свађали око Миланчетовог јастука једно време кроз Мађарску, док на крају Миланче није попустио. Када возим дуго и без прекида, све ми је занимљиво да видим и чујем, само како бих остао будан. Србин је наравно испао ментол по ко зна који пут. Оставио је возачку код куће, јер није ни размишљао да би можда могао мало да ме замени за воланом. Као једини шофер, прву кризу неспавања доживео сам након Будимпеште, где смо стали код неке пумпе и ту се заболи нешто више од чуке времена. Прошли кроз Словачку брзином светлости. Кога интересује, Словaци имају најјефтинији и најготивнији плин у овом делу Европе и пуштају да пуниш резервоар преко пловка, а грам енглеског не знају. Напокон је свануло и сви смо мало живнули, за разлику од Миланчета који је спавао скоро цео пут, иако то пориче и дан данас.

Стигли смо коначно и у Праг око 11ч са великим исчекивањем да се овери Стаљин Трг. После дуже потраге за огромном казаљком која са клати лево десно (метроном који се налази у центру Стаљин Плазе) успели смо да се паркирамо по најскупљој тарифи од 1е по сату, али у том тренутку кога брига, реално... Временски услови и нису обећавали. Тмурни облаци, 5 степени... Али ни то није утицало на наше расположење, као ни умор. Након пресвлачења, физичке и психичке припреме, нестрпљиво се гурамо ка једном од најпознатијих скејтборд места за вожњу где је гомила проова снимила једне од најтежих повеза у историји скејтборд филмова. Пролазимо поред гомиле ивица, степеница и других препрека које до тада само у скејтборд филмовима могли да видимо. Стаљин плаза уживо изгледа брутално. Толико простора за безброј комбинација трикова и повеза, једва понеки пролазник, туриста да прође и никога унаоколо да нас тера. Нисмо веровали где се налазимо. Идаље нам је све изгледало као сан. Огроман плато у облику слова „П“ са брдо степеница, ивица, вили боксова итд., окружен парком величине Калемегдана који се налази на врху брда недалеко од центра града одакле се пружа предиван поглед на цео град и реку Влтаву. Флет готово перфектан, ивице сирове, баш како и треба да буду, а неке су и сами скејтери правили. Све у свему, рај за скејтере.

Затекли смо неколико млађих локалаца који нису нормални  и Најк ЕсБи шофера Мартина Павлачича који је убио ивицу са само 5 трикова које је радио цео дан беспрекидно до перфекције. Спустио човек камеру на под, снимао се цео дан, једва да је проговорио са неким нешто и то је то. Објаснио је свима све вожњом, а не речима. Након разбијања треме и ми смо кренули помало да се возикамо у круг, а затим и да покушамо неки повез да снимимо.  Није прошло ни 15ак минута кад оно сунце грануло кроз облаке и додатно нас мотивисало како би се и ми провозали... Након нашег плана да се задржимо овде најкасније до 14ч, како би на време наставили ка Берлину, све се одужило, јер нико није могао да уради најобичнији повез, зато што смо превише навикли на „смуууд“ ивице из скејтпарка.  И док су се Божа и Србин борили за место испред Миланчетове камере, ја сам се искусно возикао и смишљао који комбо да извршим. Убрзо је почела и гужва да се ствара. Скејтери су навирали са свих страна. Камере, фотоапарати, лудница. Србин је након пар добрих прилика одустао због хаоса и умора, док се Божа и до последњег момента трудио да успе оно што је замислио. Мој повез није садржао ивице, тако да сам ја једини задовољан остао. Уморни од пута и са планом за наставком ка Берлину, није баш било лако возити скејт. На крају смо кренули одатле око 17ч и то на моје инсистирање, како би стигли на време да се чекирамо у хостел, а не да спавамо у колима. И ту смо се спуштали низ неки тунел са нагибом на десно кад одједном колона стоји. Ту сам научио једну јако битну ствар као возач. Не залетати се на оваквим местима брже од 40км на час, јер је нагло кочење готово немогуће. Срећом по нас, нико нас није покупио из супротног смера иако смо загазили преко пуне и то добро. Након кратке вожње аутопутем, само што смо ушли у Немачку, кад оно POLIZEI караван као са јутјуба, крене лагано да нас прати. А како и не би, кад нам ауто изгледа као спејсшатл са кофером на крову већим од аута...  Зауставе они нас и као контрола мала шта смо и ко смо. Искрен да будем, пријало ми је то стајање, јер сам се фино разбудио.  Наишли смо и на колапс у саобраћају у неком тренутку где смо у три наврата возили зауставном траком са свим мигавцима укљученим, јер је било закрчено катастрофа и уштедели смо негде око 3ч које би ту изгубили и негде око 9.000е, пошто сам чуо после да је казна за такав прекршај око 3.000е. Брука...

Стигли смо у Берлин око 21ч у потрази за јефтиним хостелом које сам изгуглао гајби пред пут. У првом није било места, али зато у другом јесте. Мана другог је што је био на четвртом спрату, но добро. Није било грејања ни у заједничком купатилу, али захваљујући новом калориферу који сам прошверцовао из Србије, није било зиме. Неко се смрзо у купатилу, неко није, неко се купао, неко није итд. Ту смо се фино наспавали до ујутру, након чега сам ја морао да одем на јако битно сликање које ће бити у тајности до даљњег због шакала који би то злоупотребили. Остали су зевали по граду у потрази са скејт местима и продавницама. Док сам ја позирао и учио да причам Енглески, остали су се возили у неком много кул мини скејтпарку бетонском у центру града. Србин је успео да уради бексајд грајнд на ивици високој око 1 метар. Након кратког натезања за нову локацију, Миланче је двоструко надгласан и морао је да пристане да се крене у затворени скејтпарк. Стигао сам на локацију и био фасциниран колико је цео тај комплекс велик. Делује као нека стара фабрика, односно производња (брдо неких распалих хангара) која је одавно пукла, па су те хангаре који су на све стране изнајмили за магацине, клубове, скејтпарк итд. Све је у графитима од пода до плафона како унутра, тако и споља. Нашли смо се сви у тој такозваној скејт хали која је објаснила са парком у 4 нивоа, огромном рампом, грејањем, пулом и мини рампом, а богами и ценом од 5е по дану. Гужва је била као за викенд на Брезовици. Десетине клинаца на све стране не знају ди терају...

Видели смо овај парк преко интернета још у Београду, али кад смо дошли, све је било промењено и реновирано и то још боље него што је било. Пошто ја нисам имао снаге да возим, јер сам се потрошио у Прагу, остали су покушавали некако да испумпају цео парк, али безуспешно. Први је одустао Миланче, па затим и Србин, а најупорнији је био Божа. Пошто смо се сморили мало, одлазимо у другу просторију у којој нема грејања, али затичемо тај огромни пул који је баш добар и мини рампу која је лошија од Кобазз-ове са Сајма. 10-ак старијих скејтера летели су на све стране. Било је много добро гледати их. После се врнусмо назад у главни део где се неким чудом гужва расчистила. И таман да кренемо у акцију, кад оно гомила бајкера се створило ниоткуда и сви скејтери престају да возе. Био је у питању неки хепи аур за њих до краја вечери.  Сморени, остали смо мало да гледамо како ликови кидају рампу која је висока бар 5м. Поред многих, видели смо и познатог немачког про шофера Мек Рејлкилер Мекелтона коме изгледа и није био дан. Слабо је возио. Елем, у једном тренутку, Божа је кренуо по воду из гепека и кад се вратио након 15 минута без исте, саопштио нам је да је или луд или глуп или нам нема аута.  Успаничено, кренули смо ка колима која смо паркирали одмах у дворишту скејтпарка. Ниједног возила није било на месту где смо били паркирани и ту је кренула фрка. Вратили смо се у Халу и питали нашег друга (немачки про возач) Јургена Хорварта зна ли где нам је ауто. И кад нам је рекао да нам ауто није далеко и да га није однела државна паук служба него неки лик који има паук свој и наплаћује 300е отварање рампе, одмах смо кренули да тражимо кола по том комплексу. Наишли смо на огроман паркинг ограђен огромним камењем величине лејзи бегова.  И нигде живе душе, а катанац на рампи. И шта ћемо друго него скејт криминал. Извадим сајлу из обавезног комплета прве помоћи (стандарда СРПС ТИП А З.Б2.0001) и закачим за један камен и ауто. Лагано га извучем, довољно да могу колима да изађем са паркинга плус уштедим тих 300е.  И тако украдем сопствени ауто од некога ко га је мени украо, тако што је легализовао криминал у свом дворишту. Чули смо сутрадан да је тај власник тежак шизофреник и да се много нервира за све, тако да нам је додатно било драго смо га надмудрили. Капирам да се пита одакле нам сајла у колима или снага толика... Вратисмо се у некој чудној параноји назад у хостел. Све сам се триповао да нас неко прати и чула се и сирена у пар наврата, али срећом, није због нас.

Недеља 20.11.2011. Веома битан дан у нашим животима. Имали смо част да присуствујемо отвореном светском првенству у скејтбордингу. Пошто је тај догађај целодневни, устајемо раније око 09ч како би стигли на време. Кренули смо да се гурамо стрит до Велодрома лагано, али смо скратили пут шверцовањем ЕС баном, тачније метроом на линији еС. Кобазз скејтборд клуб је успео свима да нам обезбеди ВИП пропуснице за догађај и поред уштеде новца за улаз, могли смо да зевамо где год и нико нам реч није рекао. Огроман IOU RAMPS скејтпарк био је постављен преко целог терана и изгледао је савршено. Огроман екран, приказивао је најбоље моменте у успореним снимцима. За организаторе само речи хвале имам. У потрази за бољим погледом на такмичење, сишли смо скроз доле и ушли „на паркет“ буквално где су сви шофери и организатори. Нисмо веровали својим очима када смо угледали Шејн ОНила, Грег Лацку, Алекс Мизурова, Остин Сихолма, Родолфо Рамоса, Мени Сантјага, Фил Звијсена, Алекс Крајсбергса, Скот Деценза и још гомилу осталих... Први пут смо видели толики број проова на једном месту. Убрзо смо скапирали да смо ми једина екипа (делегација) из нашег дела Европе која је посетила овај догађај. Одгледали квалификације скејтборда и одмах се видело ко је расположен за кидање, а ко се појавио само да би испоштовао спонзоре ил` шта већ. Било је и доста домаћих немачких возача кидача, али су ипак Амери доминантнији. Између два круга квалификација почело је БиЕмЕкс такмичење. Ликови нису нормални које трикове раде са бајсевима. Тако нешто гледати уживо не заборавно је искуство од којег застаје дах. Свака им част. Након другог круга скејтборда почела је борба за најбољи појединачни трик. Прво је севала дугачка ивица преко 10ак степеница, познатија као ХАБА, а затим и пирамида. На Хаби је Родолфо покидао са 180 свич крукедом и бексајд ноузблантом који му је донео друго место и 1.000,00 долара, док је Грег распалио фронсајд флип на ноузграјнд и није добио ништа. Хехе. На пирамиди је Родолфо бриљирао хардфлипом на бексајд ноузграјнд, који није био баш најчистији, али свеједно. Остин Сихолм је доскочио фронтфут импосибл 360, али није успео да га настави како треба. Неки локалац је распалио трансфер из импосибл теилгреба, а прво место је освојио Тајлер Хендли са флипом и бексајд флипом преко трансфера узевши 1.500,00 долара. Урадио је чак и бигспин флип, али након истека времана за публику. Тај трансфер је незамисливо огроман и дугачак. Свака им част за храброст. Након тога, наравили смо паузу тако што смо отишли да обиђемо пар познатих скејт локација из скејт филмова које је Миланче успео да избунари преко нета. У неким малим пуловима, Србин изврнуо зглоб по ко зна који пут и само нас успоравао остатак дана. Клошар... Шалим се, наравно. Све је то део скејтбординга. Пошто баш није могао ни да стоји на тој другој нози, а камоли да хода, стао је на скејт који је Миланче гурао до следећег места. Дошли до неких клупица познатих, где су скејтери сами накачили Г профиле и тако направили идеалне ивице... Божа је успео да одради повез или два у мраку, али срећом по вас, имамо рефлектор на камери, па ћете и ви видети о чему се ради. Србин је постао крајње неподношљив и послали смо га таксијем без пара назад у хостел. Шалим се опет. Сам је изјавио како хоће да иде да одмара и имао је тачно довољно новца. За њега је ово био крај пута, јер је фул опоравак сигурно месец дана дуг.  Након допуне стомака кебабом из неког турског ресторана којих има на све стране, вратисмо се у Велодром на где нам нису дали да унесемо скејтбордове, као ни камеру, него су нас натерали да оставимо све у гардероби и то смо платили 2е по скејту. Шакали. Успели смо да прошверцујемо ГоуПро и фотоапарат. Хехе. Хала је била пунија него пре. Једва смо успели да се пробијемо до ограде, не би ли ипратили завршницу. Први круг финала скејтборда и није био нешто интересантан. За време првог круга финала бајсева, Божа је остварио свој сан изазваши Мизурова на ГОС, али нежалост није имао свој скејт 8.25 инча широк, него је морао да се брани његовим који је 7.6 инча ширине. Иначе, Алекс је веома кул лик и светски шампион у ГОС-у 2006.-е. Било је врло интересантно искуство не само за Божу, него и за све нас, а пошто смо све документовали, нећемо вам одати који је био крајњи резултат, него ћете видети сами. Након другог круга финала у скејтборду, Грег Лацка је оправдао своје дугогодишње искуство по оваквим такмичењима и заслужно освојио прво место и 5.000,00 долара, а захваљујући Дејв Данкану који је организатор и водитељ свих оваквих догађаја свуда у свету, успео сам да уђем у бекстејџ где сам упознао и измалтретирао неке шофере да нешто испрде пред камером. Жао ми је што нисам успео да нађем Шејн ОНила који је мистериозно запалио после првог круга финала, а како и не би кад је возио као баба. Скидам капу само за нолифлип крукед који не маши. Друго место освојио је Мени Сантјаго освојивши 3.500,00 долара. Овај матори скејтер и дан данас пере паркове и омиљени трикови су му флип грајнд на хаби са обе стране, а кад пада већина нас помисли да је готов, кад оно у стилу капоере и брејкденса, извуче се сваки пут од повреда. Треће место, освојио је Немац Јост Аренс освојивши 2.750,00 долара. Овај клинац од неких 15ак лета већ вози за Титус и врло је искусан кад су такмичења у питању, а то смо закључили по његовој вожњи. Оно што је интересанто је то да суостали до деветог места(400,00 долара) добијали новчане награде (чак 14 возача).  После завршеног такмичења и финала БиЕмЕкса, фирма IOU RAMPS са Андреасом на челу, размонтирала је комплетно цео скејтпарк за мање од 30 мин што је било фасцинанто за гледати, а ми смо имали прилику да поразговарамо мало са шоферима итд.

Убрзо је почео и концерт групе Инкубатор(Инкубус), а ми завршисмо на ВИП афтер партију у ложи. Ту смо се још мало испричали и испоздрављали са скејтерима, попили мало пива и више Монстер енерџија и то поново захваљујући Дејв Данкану који нам је кришом доносио токене за бесплатно опијање, након чега смо кренули лагано ка хостелу. Тамо смо наставили са пијанком сви захваљујући Бањалучкој медовачи Медушки и Жупиним вином од малине које смо и100 прошверцовали ис Србије. Рано изјутра сморени због одласка, попаковасмо се и кренусмо по патике да се опремимо, али нажалост у Берлину све радње раде тек од 11-12ч...

Време је било да се крене назад ка Београду и у 11ч пођосмо, али овај пут не директно ка Београду, него около наоколо у потрази за још којом авантуром. Прођосмо кроз Фракфурт, Нинберг и на крају завршили у Аустрији у много готивном аутлету близу Беча који сам по ко зна који пут разгледао само са аутопута. Овај пут сам стао и решио да га посетим. Сјајан избор фирми и доста снижења на све стране.  Не препоручујем да посећујете овај аутлет без новца. Последње паре смо дали за неку зимску одећу и обућу и прошли смо супер јефтино. Након куповине, наставили смо ка Будимпешти. Спавали још који пут на пумпама или где већ. Више се ни не сећам тачно. Ауто је био претоварен стварима и легао је до пода. Морам да мењам задње амортизере и да их мало скратим. Много добро изгледа тако. Хехе. На граници са Србијом, мало се сморих, јер сам очекивао да кад нам угледају кола, да ће из гаћа да нас истресу, али на нашу срећу, цариник се смрзо јадан и само нас је питао одакле долазимо, честитао на успеху и рекао ЋЕРАЈ... Толику срећу, нисам скоро доживео, јер сам веома уморан у распаднутом стању очикивао излазак из возила, отварање гепека и кофера са кров, вађење и претрес свих ствари итд. Само 5 минута након тога, неки ментол се залетео у супротном смеру у најбржој траци аутопута. Срећа по нас па нисмо никог претицали. Каквих све будала има и не чуди ме... Снимимо прву пумпу са десне стране јурећи око 160км на час (као и већи део пута кад је све само право), лагано се искључимо, кад оно саобраћајна полиција на излазу из пумпе упалила ротацију да нас заустави. Вероватно нас је радар упецао, али Боже мој. Треба нам горива. Морам признати да од трошења динара нема лепшег осећаја након уласка у своју земљу. Једва дочеках. Ту се мало окрепимо, допунимо и настаје фрка како да прођемо поред њих сад, а да нас не провале. Лагано са искљученим фаровима, прилазили смо им иза ћошка и кад је наишло неко возило на аутопуту, гас до даске, укључ фарова и као да се ништа није десило. Бог нас је још једном погледао. Иако се још нисмо ни вратили, већ смо размишљали о скоријем повратку у Праг и Беч. Тотално весела атмосфера у колима након уласка у Србију, држала нас је одморне и расположене да остатак пута пређемо у цугу, без заустављања. Долазак у Београд је забележен негде око 22ч.

Све у свему, ово је било за нас једно незаборавно искуство, иако је само 3 дана трајало. Обишли смо пар најпознатијих места за вожњу скејтборда, упознали гомилу сјајних шофера и присуствовали светском првенству у скејтбордингу.
Ето толико.  Пуфимајзер и МиЛАНче

Share this post